Sa 24 imas snove.
Sa 42 imas secanje na snove.

i pece…, jako pece..

Sreca da se kljukam kantarionom, pa sam nesto izmedju blazenog bude i debilne krave.
A posla na sve strane – ne lepog kreativnog posal, nego obicnog, svakodnevnog posla.

Ponekad mislim da bi mi bilo kalse da ne radim nista nego daodmah potpisem priznanje – Da, ja sam kriv za sve, stralajte me u sledecoj reinkarnaciji, ova je vec popunjena.

I na kraju dana se pitam – kako sam ja uopste i uspeo da se ubalim u ovolika g****. Kao ja ne psujem
Stvarno,  moja usta su  mi brza od mozga  uzasavajuce. Mozak pokusava jos uvek da svari sta sam pristao da uradim pre tri dana,  blazeno sablaznut na cega sam sve prisato i za cega sam rekao – Ma nema problema, to je lako, uradicemo to za dva dana.

Lele majko,
ako me neko ubije, ima odmah da dobije orden zasluga za narod. Ovakvi tup(lj)ani kao jasu pozeljni na ovom svetu isto koliko i komarci malaricari.

A nervozan sam….
ma nerovzan sam i da pisem ovo

Biti – postojati po misljenju okoline, biti ozenjen, imati posao, biti na njemu, biti ljubazan, biti uvidjavan, biti razumljiv, biti, biti, biti…

Ili ziveti.
Oterati sve u tri lepe, i krenuti iz pocetka. Sesti, prizvati snove koje smo imali onda dok smo mislili da ima vremena, da moze samo da bude bolje, da kako nam je sada, moze biti samo bolje…
tuzan sam.

Zivot mi prolazi kao pesak kroz prste, a ja se uporno nadam da cu naci neko zrno zlata.

i gledam u taj pesak, gledam, prosto ne zelim da poverujem da nema zlata, da je to samo pesak, obican pesak, samo malo vise od blata i nista vise.

Zasto pisem ovo?
Recimo….. zato.

Jednostavno,osecam potrebu da pisem, da…da kriknem!

da provali taj cir emocija iz mene, da se ispraznim, da potoenm u oblivijum monotonije u kom se nicega ne secam i u kom sam srecan sada, zaboravljajuci da je ova moja sreca samo blato na cipelama mojih snova kojima sam se nadao.

Eto, ko hoce, neka cita.
A ko nece, ili mu se ne svidja…. ok, i to je ok